Ova godina nas je udarila pesnicom po sred lica. Dala nam je dokaz da svi naši planovi i žovot koji smo vodili mogu da padnu u vodu i da sve što nam je bilo nezamislivo, sada postaje realnost. I onda čovek ne može da se ne zapita: Kako sada dalje? Znam da je većina nas stvarala sebi pritisak i da smo uglavnom govorili:“Moram još ovo, još ono i onda ću da odahnem“…Razdvojiti važno od nevažnog jedna je od najkorisnijih osobina u učenju, u poslu, ljubavi, prijateljstvu, životu…

Mnogi će reći: „Mora se samo umreti“, i to je tvrdnja sa kojom se možemo svi složiti. 

Reč „MORAM“ može imati različiti uticaj na nekog od nas. Razlog je jednostavan, nekoga tzv. moranje motiviše, nekoga plaši, a nekoga čini buntovnikom i stvara želju da se suprostavi tome što se mora… Na kraju krajeva, svi smo različiti.

 

    Ono što je slično kod svih nas jeste da želimo da napredujemo, da nam bude bolje i da nam život bude lepši, zar ne? E, tu dolazimo do nekih stvari koje moramo… 

 

    Moramo proliti svoj znoj. Novcem se danas može mnogo toga kupiti, od novog automobila do novog ličnog opisa. I mnogi to i rade. Operacije, nadogradnje, zatezanja, pumpanja, lažna usta, lažna kosa, lažni zubi… Postoji nešto što ipak nije moguće. Ne možemo platiti nekome da radi sklekove ili čučnjeve umesto nas, a da se naše telo zategne. To moramo sami. I ako želimo rezultate, moramo proliti svoj znoj.

    Moramo preuzeti odgovornost. Odgovornost je kada znamo da smo mi rezultat svojih izbora, ma kakvi oni bili. Da smo mi birali kako da reagujemo i kako da se ponašamo i da su nas sopstvene odluke dovele tamo gde danas jesmo. Ne možemo uticati na sve u životu, ali možemo birati kako da reagujemo i kako da razmišljamo. Zar to nije dovoljno? Primer je jednostavan, možda sada niste tamo gde biste hteli, ali ako se vratite u prošlost, neka vaša odluka vas je dovela tu. Izbor uvek postoji, a mi biramo ono što mislimo da je bolje za nas. 

    Moramo biti spremni na grešku i na priznanje da smo pogrešili. I upravo poslednja rečenica u prethodnom pasusu koja kaže da: Izbor uvek postoji, a mi biramo ono što mislimo da je bolje za nas, govori o tome da mi možemo i pogrešiti. Ono što mi mislimo da je najbolje za nas, nije uvek zaista najbolje. I to treba priznati. Reći jasno i glasno: Pogrešio sam, znam i priznajem. Važno je da ono što priznamo, možemo i da pustimo.

 

    Suviše lažnih ljudi tumara u svojim lažima i svaljivanju krivice na druge, da su jednostavne 2 reči: POGREŠIO/lA SAM postale prava retkost. 

 

    Moramo biti svoji. Sigurno ste čuli ovu rečenicu nebrojeno puta, i ona je poprilično kontradiktorna. Čiji smo, nego svoji? Ja bih je objasnila ovako. Hrabrost je otkriti sebe svetu, jer time izlažemo svoja razmišljanja kritikama i osudama. Ko voli da nešto njegovo ne bude prihvaćeno ili pak kritikovano? Ipak, uspešni ljudi su oni koji znaju ko su i žive u skladu sa onim što jesu, ne zeleći da budu neko drugi. Kopije su uvek samo kopije.

 

Pričam pre neki dan sa mamom i ona kaže: „Moraš da se boriš za sebe. To ti je život.“ Ja joj kažem: „Hoću mama.“

 

    U sebi pomislim: Ništa se ne mora, mama. Nešto se izabere. Ili se boriš ili se predaš. Nekad pobediš, nekad izgubiš. Ustaneš ili padneš, i tako u krug. Ali vežbaš da budeš bolji, za sebe i za druge. Da više ustaješ, a manje padaš. Da skočiš i da ideš dalje i više. Ne zato što MORAŠ, već zato što ŽELIŠ.